Šta nam krojači iz 1831. govore o veštačkoj inteligenciji

Svaki put kad se pojavi alat koji radi brže od čoveka, ponovi se ista rasprava. Ko će ostati bez posla, šta se gubi, da li je to još uvek zanat.

Ta rasprava nije nova. Vodila se pre skoro dvesta godina, oko mašine koju danas ima svaka kuća, i tada se završila razbijenim staklima.

Mašinu je napravio krojač

Bartelemi Timonije je bio francuski krojač. Nije bio inženjer ni fabrikant, nego čovek koji je ceo život šio rukom i znao tačno koliko je to spor posao.

Napravio je mašinu sa lančanim bodom, prvu koja je stvarno radila i koja se stvarno koristila. Do 1830. imao je oko osamdeset mašina u pariskoj radionici i ugovor za šivenje vojnih uniformi.

Vredi se zadržati na tome ko je on bio. Mašinu koja je zamenila ručno šivenje nije napravio neko sa strane, nego čovek iz same struke. To se ponavlja kroz istoriju češće nego što se misli.

Šta se desilo 1831.

Godinu dana kasnije, u radionicu je upalo oko dvesta krojača. Razvalili su mašine, sve do jedne. Timonije je jedva izvukao živu glavu.

Nije se oporavio. Kasnije je patentirao još nekoliko poboljšanja, ali novca nikad nije bilo. Umro je siromašan. Mašina koju je napravio danas šije skoro svu odeću na svetu.

Ilustracija: uništenje Timonijeovih mašina u Parizu, 1831. Fotografija tog događaja ne postoji, jer upotrebljiv postupak fotografisanja nije bio poznat pre 1839.

Podaci o Timonijeu su iz Britanike i iz zbirke Science Museum Group, gde stoji sačuvan primerak njegove mašine.

Krojači nisu bili glupi

Lako je danas gledati na njih sa visine. Eto, razbijali su mašine, a mašina je ipak pobedila.

Ali oni nisu bili u zabludi oko onoga što ih je plašilo. Bili su u pravu.

Šav koji je čoveku trajao sat vremena mašina je radila za nekoliko minuta. Posao koji je hranio celu jednu struku se prepolovio, pa opet prepolovio. Taj posao se nikad nije vratio.

Isto se dešava i sada, sa veštačkom inteligencijom. Postoje poslovi koje je do juče radio čovek, a danas ih radi program, brže i jeftinije. Ko tvrdi da se to ne dešava, ili ne gleda ili prodaje nešto.

Znači, strah nije bio glup. Bio je tačan.

U čemu su pogrešili

Pogrešili su u jednoj jedinoj stvari, i ta greška je cela poenta.

Mislili su da mašina zamenjuje krojača.

A mašina ne zamenjuje krojača, nego zamenjuje jedan deo onoga što je krojač radio. Onaj deo koji je dug, ponovljiv i dosadan. Deo u kom nema odluke.

Mašina ne pita

Evo šta mašina ne ume, ni tada ni sada.

Pritisneš papučicu i šav ide. Ako si tkaninu postavio naopako, mašina to neće primetiti. Prošiće ceo pogrešan šav do kraja, savršeno pravilno i savršeno pogrešno. A onda sve to paraš.

Mašina ne staje da pita da li je ovo trebalo ovako.

Veštačka inteligencija se ponaša isto. Neverovatno je brza u onome što je videla hiljadu puta, i potpuno slepa za ono što joj nisi rekao. Uradiće ceo zadatak pogrešno, uredno i bez ijedne greške u izvedbi. Sve radi, ništa nije na svom mestu.

Zato razlika nije u brzini. Razlika je u tome ko donosi odluku.

Zato se posao deli

Nijedan dobar komad odeće nije ni čisto mašinski ni čisto ručni. Ni danas.

Mašina odradi duge šavove, one koji idu pravo i kojih ima mnogo. Ruka ide na kragnu, na rupice za dugmad, na sve što se vidi i sve što trpi opterećenje. Na mesta gde jedan pogrešan potez znači da se ceo komad baca.

Podela nije po tome šta je teško, nego po tome gde odluka nosi posledicu.

To važi za svaki alat koji je ikad ubrzao neki zanat. Rendisanje, štampa, računar, pa i ovo sad.

Majstorstvo se nije izgubilo, pomerilo se

Ovo je deo koji krojači 1831. nisu mogli da vide, jer je bilo prerano.

Pre mašine, majstorstvo se videlo u tome koliko sitno i pravilno umeš da bodeš. To je bila veština koja se gradila godinama i po njoj se merio dobar krojač.

Posle mašine, ta veština je izgubila cenu. Ali se pojavila druga: znati gde mašina sme sama, a gde ne sme nikako. Znati kad da je zaustaviš. Znati šta se ne vidi na prvi pogled, a raspada se posle godinu dana.

Mašina nije ukinula krojače. Promenila je šta znači biti dobar krojač.

Šta to znači kad nešto naručuješ

Ovde je jedini praktičan zaključak, i vredi i van šivenja.

Kad naručuješ nešto što je neko napravio, pogrešno pitanje je da li je alat bio uključen. Alat je uvek uključen, i bio je i pre sto godina. Pravo pitanje je drugo:

• Da li je neko odlučio gde alat sme, a gde ne sme?
• Da li ta osoba ume da prepozna kad je rezultat brz, uredan i pogrešan?
• Da li zna zašto je nešto tu gde jeste, ako je pitaš za godinu dana?
• Da li stoji iza toga kad nešto pukne?

Ako su odgovori da, svejedno je koliko je alat radio. Ako nisu, ni najsporiji ručni rad te neće spasiti, jer i rukom može da se odradi cela pogrešna stvar.

Isto važi i za sajt. Nema veze kojim je alatima napravljen. Ima veze da li je neko odlučio kako se on ponaša na telefonu, šta se dešava kad zatreba izmena, i da li ti je neko pošteno rekao šta može a šta ne može da se obeća.

Alat vredi tačno onoliko koliko vredi ruka koja ga drži.